received_303939343868586Трагедију, коју наше крхко постојање у свету таме и зла представља, у потпуности схватимо и осетимо тек када се неко од ретких и драгоцених светала нашег живота угаси и када постанемо свесни да то светло овде више никада неће горети. Бесмртни Његош је сјајно описао човека као Лучу или светило микрокосмоса. Створени у непојмљивом уму Бога, а према његовом лику или подобију, сви ми, кроз ову долину суза, носимо наша мала светла, која нам дају путоказ у тами света, који се одрекао Бога. Па ипак, неки од нас понекад засветле попут Луче у најгушћем мраку и пруже путоказ, не само и једино самима себи, него и многим другима. Христос и његови светитељи јесу пример тих живих буктиња, које осветљавају вечиту ноћ света и подсећају нас на царство несагоривог светла у коме обитавамо васкрсли и нетрулежни – савршени, какве нас је осмислио и обликовао свесавршени ум Творца. Неки од нас, ретки, посебни и јединствени, таквим светлом савршене Љубави Творца, горе већ током својих земних живота. Њихово светло гори толико снажно, да их многи виде, познају и памте, чак и када напусте долину сенке смрти и врате се у наручје Творца.

Без било каквог оклевања или сенке пристрасности, рећи ћу да је мој брат Марко био једна од таквих Луча, које надалеко осветљавају таму света. Увек ведар, препун стваралачког жара, посебан у сваком погледу. С поносом је истицао своје презиме, Анђелић, као да је и несвесно изражавао жељу да се што пре отисне у висине и придружи небеском роду Анђела. Волео је да своје презиме пише испред имена и тако истакне значај свог племенитог порекла, коме је приписивао сваку заслугу за сопствену племенитост. Своје мисли и живот напајао је са чистих горских извора Марка Миљанова и Јована Дучића. Веровао је у Бога и волео свој род, а посебно своју породицу и родно Требиње. Попут сваке Луче Господње, Марко је око себе окупљао пријатеље и фамилију, рушећи баријере којекаквих препрека, упорном и искреном љубављу. Тако нас је, личном енергијом и преданошћу, непосредно након свог тридесет и другог рођендана, 11. маја 2019. године, дан уочи оног када молитвено прослављамо сећање на Светога Василија, острошког чудотворца, окупио на најрадоснији дан у свом животу – ступање у брак са својом животном сапутницом, Маријом.

Нисам била сигурна да ћу успети да дођем и проведем с Марком тај радосни дан. Било је толико разлога за недолазак, да их је тешко и набројати. Међутим, Маркова љубав, непосредна и божански безусловна, и жеља да нас све окупи и има поред себе у тренуцима радости, сломила је сваки могући покушај отпора. Било му је важно да свако од нас буде уз њега, не као део фамилије, него као пријатељи. Заиста, јесмо се дружили, мање него што бисмо то желели, али увек понављајући онај кобни изговор, да „има времена“, и да је „живот тек пред нама“. Наш последњи сусрет био је проткан симболиком, коју само трагедија може да одгонетне.

Први такав симбол, који би нам промакао да до трагедије није дошло, управо је била чињеница да је Марко, непосредно пред свадбу, напунио тридесет и две и закорачио у тридесет и трећу годину живота – годину у којој је за све нас страдао и Господ Исус Христос. Нормално, ко би о томе размишљао на дан свадбе – и ко се овога не би сетио на дан сахране?

Стигли смо у јутро, дан пре свадбе, а на станици нас је дочекао његов, требињским сунцем окупан и насмејан лик. Марку је било криво што нас је од три стотине сунчаних требињских дана, дочекао један од она шездесет и четири, који ће бити кишан или хладан. Заиста, за суботу је био најављен хладан и кишовити дан – и то је, свакако, други од многих симбола овог стравичног и светог догађаја. Наиме, толико је сјајно горела Луча Маркове љубави, да је отопила хладноћу која не припада пролећном мају, иако се она подло шуњала да отме свој плен. Међутим, топлина Марковог осмеха привукла је топлину сунчевих зрака, која је милостиво дошла да га испрати у Царство неугасивог светла и загрљај Господа Исуса Христа, коме је Маркова топла душа и незнајући хрлила. Мислећи да гради земаљски усуд, Марко је, већ увелико, корачао пут непролазног Небеског отачаства, у загрљај анђелима, чуварима његове лозе.

Изненадило ме је да он, поред свих обавеза које припадају младожењи, лично развози и смешта своје госте по Требињу. После сам сазнала да је Марко, на овакав начин, свакоме од нас, који смо прешли дуг и релативно напоран пут, лично желео да искаже поштовање и гостопримство. Млад и препун снаге, веровао је да не постоји препрека коју ведар осмех и чиста љубав не могу да превазиђу. Та његова ведрина била је просто заразна и обухватала је све око њега. Наравно, тврдоглаво је одбијао било какву могућност да допусти својим гостима и пријатељима „да се сами снађу“, иако смо га сви ми, као „робови практичног ума“, молили да нам допусти да га макар мало растеретимо брига око превоза и смештаја, свесни терета који носи. Није га било могуће убедити. Свакоме од нас је са невероватном уверљивошћу захваљивао што смо дошли и испоштовали га у тренутку радости, коју је његово чисто и искрено срце желело да подели са нама – и одједном, његова лакоћа је прелазила и на нас, а препреке и умор нетрагом су ишчезавали.

Пред домом Анђелића, дочекале су нас поносне заставе, а једна од њих је носила породични грб, који је Марко лично осмислио. Мало ко је знао да је то била застава Српског добровољачког корпуса из Другог светског рата, са додатим написом: „БОГ ЧУВА АНЂЕЛИЋЕ“. Истовремено и завет и усуд – и, наравно, трећи симбол наше драме.

Тог 11. маја, на дан Маркове свадбе, Требиње је освануло окупано зрацима сунца. Упркос мрачним најавама, дан је био прелеп и ведар. Гости су се окупили у ресторану и одатле кренули ка требињској Грачаници, реплици оне са Космета, где почивају земни остаци великог Јована Дучића, поноса Херцеговине. Попут многих Требињаца, Марко се, веран традицији, определио да у свету тајну брака ступи баш у Грачаници – где нас је дочекао нови симбол наше драме. Наиме, када смо стигли на одредиште, претходно венчање још није било завршено и сватови су се сусрели на релативно ограниченом простору. Овим је, без било чије кривице, прекршена традиција да се сватови не мешају. На неки неизрециви начин, сусрет два венчања наговештава поништавање једног од њих. Нормално, да није било трагедије, ово никоме не би ни пало на памет, али је осећај нелагодности ипак био присутан. Марко је, пресрећан, с поносним и ведрим осмехом, развио свој породични грб на српској тробојци, и драго ми је што сам успела да сачувам ту слику, по којој ћу га заувек упамтити.

Након обављеног венчања, сватови су испред храма запевали традиционалне песме – ганге, а један од стихова је гласио: „У матичну књигу пише, Анђелића један више.“ Ово је био још један од симбола, које нисмо препознали, а сада нам је јасно – Анђелића је и даље исти број, али захваљујући чињеници да је његова невеста узела његово презиме, које је платила најскупљом ценом која се може замислити.

Било је прилике да изменимо неколико речи, па смо га питали да ли ће бити пуцања у јабуку и других свадбених обичаја. Тако стижемо и до петог симбола наше драме. Марко се уозбиљио и рекао нам да неће сви обичаји овога пута бити испоштовани, зато што је у блиској фамилији било неких смртних случајева. На неизговорено питање, због чега онда уопште и прави свадбу, одговор је дошао тек након трагедије – Марко је са свадбом „пожурио“, зато што је желео да га стари родитељи испрате у здрављу и весељу, па је традицију покушао да подреди срећи. Само Бог зна да ли је ова његова одлука донела коб и да ли би он и сада био међу нама, да није заказао свадбу, упркос околностима које му нису ишле у прилог. Оно што је сигурно, била је његова искрена жеља и нада да својом љубављу све обухвати, и свима нам се учинило да, упркос свему, у томе и успева. Међутим, накнадна трагедија, подсетила нас је на пети, кобни симбол ове драме, и на болан начин објаснила због чега не правимо свадбе када имамо смртни случај у блиској фамилији. Тада нам је деловало као да је живот тријумфовао над смрћу. Данас нам је пред очима слика тријумфа смрти над животом.

Након црквеног венчања, у присуству великог Дучића, свадба се наставила у ресторану. Упркос разноврсним гостима и хектолитрима алкохола, никаквих инцидената и проблема није било. Све је текло у реду и заиста смо били срећни што делимо Маркову радост. Негде при крају дошао је и, за свадбу у Требињу, неизбежни сегмент родољубивих песама, који је један наш драги рођак крунисао језивим стиховима песме о Радивоју, коме су бугарски војници побили читаву породицу: оца, мајку, жену и чедо у колевци. Стравична
и тешка песма, непримерена свадбеном весељу, изговорена у дубокој и све хладнијој ноћи, која је сменила светли и ведар дан, представљала је шести, кобни симбол наше трагедије. Ти стихови су дошли свега пар сати пре трагедије коју можда нису призвали, али су је несумњиво најавили.

На сву срећу, милостиви острошки чудотворац, Василије, дао нам је прилику да нас, у дан када прослављамо сећање на њега, не испрате мрачни одјеци песама о српском страдању, него да нас испрате песме које су Марко и његови другови певали у својим студентским данима, када су се окупљали у својим собама у студентском дому. Ове песме наде, сете и љубави и благи звук акустичне гитаре, испратили су нашег Марка у последњу ноћ његовог земног живота.

Сви смо већ били на измаку снага, на завршетку другог дана, а срца су нам била препуна утисака. Можда смо били исувише уморни да бисмо се и даље радовали, али далеко од тога да је било ко имао свест о коби која предстоји.

Марко се у својој „Алфи“ упутио у последњу вожњу кроз родно Требиње, непуних сат времена иза поноћи. Нико од нас није знао да му је, изгледа, негде горе већ била удељена карта за небеско отачаство и да му је додељена част да га тамо за руку, директно са свадбе, поведе велики и страшни острошки чудотворац Василије. Питамо се и све док га поново не будемо сусрели, питаћемо се: да ли је Марко нешто знао, да ли је некако осетио сенку смрти и да ли нас је, и не знајући, позвао да га испратимо у вечни живот?

Марко се, свом анђеоском роду, чији је назив с таквим поносом носио у сопственом презимену, придружио у светлим седмицама, које следе иза радосног празника светог и светлог Васкрсења Христовог, када се православни хришћани и даље поздрављају радосном песмом:

„ХРИСТОС ВАСКРСЕ ИЗ МРТВИХ, СМРЋУ СМРТ ПОБЕДИ И СВИМА У ГРОБОВИМА ПОДАРИ ЖИВОТ!“

Марково тело се данас спушта у гроб, али попут Јована Дучића и свих других Христових Срба, он је већ увелико у новом, нетрулежном телу, у присуству Васкрслог Христа, где и даље стално брине о нама, а никако о себи. Марко је иза себе оставио своју невесту-удовицу, Марију, с којом је годинама живео, не раздвајајући се ни на дан, родитеље и старијег брата и сестру, своје рођаке, пријатеље и своје сватове. Сви ми сада морамо да научимо да живимо без присуства његовог осмеха и топлине његове љубави, по ко зна који пут упијајући горку лекцију да најбољи међу нама увек одлазе први. Марков одлазак у пуној мери открива пролазност и узвишену трагичност наших земних живота, подсећајући нас да је наш једини прави живот онај који нас чека на небесима. Како год било, нико од нас нема сумњу да је Марко већ тамо и да нас чека са радосним осмехом, за трпезом љубави. Нама остају сећања и ране – оне телесне, које ће зацелити и оне на души, које ће да исцели само светло Христовог Васкрсења и поновни сусрет са онима, који су ову долину суза напустили пре нас. Збогом Марко и чекај нас, спорији смо од тебе, али ти долазимо у сусрет. Молитвама светог Василија Острошког и нашег Марка, Анђела Господњег, Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј нас грешне.

Драгана Миљанић

 

Advertisements

teror-korektnosti.png

Вероватно бисмо се сви сложили са тврдњом да су диктатура, тиранија и насиље штетне појаве и да се против њих морамо борити свим средствима. Међутим, шта уколико смо самима себи постали најгори тиран? Његошевски речено, најсветија дужност нам је да тиранству станемо „ногом за врат“; али како да самима себи станемо ногом за врат (осим, евентуално, у некој од фигура јоге, која просечном Србину врло реално прети да заврши на ортопедији). Пораз није када смо физички покорени, него кад издамо сами себе и оне које волимо. Прочитајте остатак овог уноса »

apokalipsa.jpg

Избори су најзад окончани. Било је и неких „изненађења“. На срећу (или несрећу), једна ствар је остала „константа“: у избору између мање или више америчких опција, „победу“ су однеле мање или више америчке опције. Иако су и мртви (опет) ходали земљом како би заокружили своју политичку опцију, готово половина становништва није гласала. Може се претпоставити да та половина није желела да учествује у још једном потврђивању колонијалног статуса Србије. Прочитајте остатак овог уноса »

Чула сам у животу много „црњака“, сличних онима који тренутно погађају емпатичну јавност у Србији. Исту ону јавност, коју „све ране њеног рода боле“, нарочито док је на Фејсбуку, а глува је и слепа на патњу ближњих у свом окружењу.  Истине ради, у тим вицевима актери су били фиктивни ликови, попут „малог Перице“ или „Мује и Хасе“. Па ипак, чак и када су актери познати, у збијању оба типа шале, боље речено, спрдње, нема суштинске разлике. Прочитајте остатак овог уноса »

lh8KYPsoNbWOP6wn6OrwX9ACk0W (1)

Leaving Las Vegas, Mike Figgis, 1995.

У мору филмских остварења, није тешко издвојити незнатан број оних која одударају од деценијски суптилно наметаних идеја о „правој љубави“. Иако, наводно, говоре о најплеменитијем осећању, велика већина љубавних филмова заправо је омаж суноврату људскости и незванична ода новој, а старој владавини неприкосновеног царства самољубља. Стога је „Напуштајући Лас Вегас“, Мајка Фиџиса, снимљен пре више од двадесет година, истински бисер у океану филмске осредњости и површности, чијих се по(р)ука вреди подсетити с времена на време. Прочитајте остатак овог уноса »

SONY DSCЖена је биће издаје. И, премда се велика већина жена, па и мушкараца с тим неће сагласити, то неће умањити чињеницу да је просечно сујетна жена, каква и сама јесам, биће склоно издаји. Управо негирањем те одлике женске природе, она потврђује саму себе. Мада њена издаја неће имати космичке размере, попут оне Евине, несвесна потреба да уништава свој микрокосмос, тако што ће покушавати да уништи или бар подрије ауторитет „свог“ мушкарца, присутна је у готово свакој жени. Прочитајте остатак овог уноса »

Lovci i košute

Posted: 22. септембра 2017. in Анатомија

woman-vs-man

Današnje žene rade isto ono što su decenijama zamerale muškarcima, a ni danas im to ne praštaju: sasvim otvoreno i bez ustezanja, upražnjavaju „emotivne“ odnose „bez obaveza“, u vidu kratkotrajnih i površnih veza na seksualnoj osnovi. Ipak, javnost ih zbog toga neće prozivati da čine upravo ono što se drugoj strani neformalno uzima kao smrtni greh polit-korektnosti i zbog čega se epiteti poput: „životinja“, „seksualni manijak“ ili „muška svinja“, muškarcima u svakom društvu nonšalantno lepe. Može im se, jer su „vekovima trpele nasilje“.

Možda će ovo nekome da zvuči kao preterivanje, neverovatno ili odveć radikalno, ali – muškarci su danas faktički postali seksualni objekti.

Прочитајте остатак овог уноса »